Aleksandra Živanović iz sela Božurnja sa razlogom nosi titulu „superžene“ svog kraja. Aleksandra Živanović je mlada samohrana majka. Obrađuje četiri hektara zemlje, vozi traktor i obavlja sve one teške poslove, koji se još uvek nazivaju muškim.
Meštani sela kod Oplenca tvrde da joj ni najsposobniji muškarac nije ravan. Aleksandra je voćar, fudbaler, sudija, konobarica i majka. Na četiri hektara zemlje, uzgaja vinovu lozu, šljive, breskve, jabuke, višnje, kruške i trešnje. Kad sve to uradi odlazi na posao u obližnji kafić.
– Trudim se sve što mogu. Radim sve što volim, igram fudbal, fudbalski sam sudija, radim u kafiću – nabraja Aleksandra za emisiju “Nećete verovati”.
„Dobra organizacija je ključ svakog uspeha, naročito kad imate mnogo obaveza. Nema vremena za izležavanje, već ste aktivni ponekad i po 20 sati dnevno. Dete je uvek prioritet, a zatim radim sve što moram. Na imanju imamo zasade šljive, višnje, breskve i trešnje. Od malih nogu sam uz oca naučila sve te poslove kojih ima preko čitave godine i ništa mi ne pada teško. Otac je imao teži oblik korona virusa, sada se još uvek oporavlja tako da sam sve obaveze oko poljoprivrede preuzela ja“, kaže Aleksandra.
Najveća motivacija joj je sin Mateja. Mateja jeodličan đak, a od majke je nasledio talenat za fudbal i sportski duh. Žive sa Aleksandrinim roditeljima. Uz njih je ova superžena i naučila da radi sve poljske poslove, pored kojih stiže da pomaže i komšijama.
Čitavo domaćinstvo je na njenim ramenima. Kad završi obaveze u voćnjaku, oblači dres i posvećuje se još jednoj svojoj velikoj ljubavi – fudbalu. Već 26 godina prisutna je na terenu, do skoro kao igrač, a sada deli pravdu jer je fudbalski sudija.
„Fudbal je moja druga ljubav, i od kada znam za sebe igram ga, i pratim. Povreda kolena me je sprečila da nastavim profesionalno da se bavim fudbalom u Prvoj ligi, znajući da bih zbog ozbiljnosti povrede morala otići na operaciju i nisam se usudila. Ali, ostala sam dosledna i položila ispite za sudiju i danas sam opet na terenu. Do sada sam sudila i Zvezdi i Partizanu, ne samo lokalnim klubovima“, priča ova super žena iz Božurnje.
Kolege, prijatelji i mještani sela u kojem živi za Aleksandru imaju samo reči hvale. Tvrde da radi “sve moguće i nemoguće”, pitaju se kada spava i da li ima vremena za odmor, a ona samo zaključuje: “Nije mi teško, da smo živi i zdravi samo. Imamo sve”
