Damir Mikec je ponos srpskog sporta kako na terenu tako i van njega. On je sportista koji svojim ponašanjem predstavlja idealan primer omladini i budućim generacijama.
Mikec nas je navikao na uspehe, zato od njega očekujemo mnogo i na Olimpijskim igrama u Parizu.
Rođen je u Splitu 31,marta 1984.godine. Njegovi baka i deda su iz Novog Mesta u Sloveniji. Njegov otac je slovenac koji je rođen u Bitolju u Severnoj Makedoniji. Deda i otac su mu bili oficiri i često su zbog prekomande menjali mesto boravka. Njegova majka je iz Sente. Majka Damira Mikeca je isto bila sportistkinja, atletikom se bavila. Bila je prvakinja bivše Jugoslavije u bacanju diska.
Otac Damira je bio na službi u Senti, tu je i upoznao Damirovu majku. Zavoleli su se i ljubav krunisali brakom. Sredinom sedamdesetih godina dobili su sinove Igora i Gorana. Damirov deda posle penzionisanja kupuje kuću u Kaštelima kod Splita. Damirova braća su imala problema sa zdravljem i njihov otac traži prekomandu za Split. Dobio je prekomandu i 1980.godine porodica Mikec seli u Split. Tu se i rodio Damir.
Usledio je beg od rata koji je potresao bivšu državu. Utočište su našli u Herceg Novom. Tu je počeo da trenira karate. Preko leta je trenirao i plivanje, a pošto je završio nižu muzičku školu svirao je i klavir.
Selidba iz Herceg Novog u Beograd bila je velika promena. Doselili su u Beograd u avgustu 1997, na Petlovo brdo. Tu je Damir završio osmi razred osnovne škole.
Na mamino insistiranje je krenuo na veslanje. Bio je u Veslačkom klubu Crvena zvezda. Zadržao se svega nekoliko meseci.
Na nagovor majke i Srećka Pejovića u septembru mesecu 1999. godine prvi put odlazi na trening u streljaštvu. Nakon šest meseci treninga uzeo je bronzu na prvenstvu Srbije u mlađim kategorijama.
Bolan i najteži momenat u životu dogodio mu se 2003. godine. Majka mu je preminula od karcinoma. Tri dana posle majčine smrti na prvenstvu Evrope osvaja četvrto mesto. Već sledeće godine na šampionatu Evrope u Minhenu izlazi na streljačku liniju sa njenom slikom na stolu i osvaja duplo srebro, pojedinačno i ekipno.
Trenutak koji mu je promenio dalje tok života dogodio se 2005.godine. Tada je upoznao suprugu Melisu iz Salvadora. Ona je imala 17 godina, a on 20. Kliknulo je nešto među njima. Dopisivali su se preko mejla i ponekad viđali na turnirima. Išao je kod nje u Salvador i upoznao njenu rodbinu.
Naravno usledio je dolazak Melise u Srbiju. Damir je pitao Melisu da li bi došla da živi u Srbiji. Melisa nije mogla da veruje i počela je da plače od sreće, jer je i ona to želela. Damir je organizovao venčanje i svadbu. Bila je svadba na reci kod Ušća, a venčanje u Crkvi Ružici na Kalemegdanu, gde su lusteri napravljeni od čaura iz Prvog svetskog rata i topovskih đuladi.
Jedan detalj je izuzetno zanimljiv:
– I tu je bila specifična situacija, jer je ona katolkinja. Ipak, dobili smo dozvolu Srpske pravoslavne crkve, ali samo pod uslovom da ona mene ne nagovara da se preobratim u katoličku veru, a deca da sama biraju šta će biti kada odrastu-rekao je Damir jednom prilikom.
Ali tu nije bio kraj problemima.
–Ali venčanje je trebalo da bude i u Salvadoru. Njen san je bio da se uda u jednoj beloj crkvi, zaista prelepoj. Ali tamo nije moglo nikako. Od mene su tražili da promenim veru, na šta, naravno, nisam pristao. Tražili su i da prođem sve te njihove pričeste, maltene je trebalo da učim i studiram to, kao da sam upisao teološki fakultet. Naravno da smo od toga odustali i na predlog jednog njihovog sveštenika, koji nam je rekao da je Bog jedan i da smo se već venčali u crkvi, iznajmili smo za produženi vikend predivnu kuću na moru, sa bazenom, velikim dvorištem i letnjikovcem tik na plaži. I tu je bila ceremonija, uz zalazak sunca. Tu su bili njena porodica i prijatelji, a posle smo išli na medeni mesec na krstarenje Karibima, pošto je to tu. Bio je veoma povoljan aranžman i pamtićemo to ceo život-rekao je Mikec.
Posebna tema su naslednica – deca, snaga i motivacija:
– Namerno nismo ni planirali odmah decu, Milan je na svet stigao tek 2015. Tih godina smo bili jedno uz drugo, putovali zajedno na takmičenja, a ona je tada bila sa srpskom reprezentacijom. Primili su je kao svoju, uvek se računalo na nju, bez obzira na to da li se išlo avionom ili kombijem. Naravno, sve je to plaćao Salvador. Kruna našeg braka je došla sa decom. Ona je napravila preveliku žrtvu, jer je ostavila tamo ceo svoj život, pa sam želeo da zadrži neku svoju tradiciju. Sina smo nazvali Milan Rikardo, kako se zvao njen otac, a ćerka je Mia Vanesa. Između njih je razlika tri dana i pet godina, Milan je stigao pre Olimpijade u Riju, a Vanesa pre Igara u Tokiju. Sa njima se menja život iz korena i deca su naše najveće bogatstvo. Kada svaki dan vidimo kako rastu, to nam daje snagu i meni motivaciju-rekao je Mikec.
