Boriša Simanić je izgubio bubreg nakon što ga je reprezentativac Južnog Sudana, Nuni Omot, udario laktom u meču trećeg kola prve faze Mundobasketa. Boriša Simanić je dva puta operisan, ostao je bez bubrega, a bio je i životno ugrožen.
Hajrudin Redžović penzioner iz Sjenice, ponudio je bubreg srpskom reprezentativcu Boriši Simaniću. Svojim gestom podigao je Srbiju na noge.
– Odgovor je jednostavan. On je veoma mlad čovek, na pragu života, a ja se približavam kraju. Šta je moj život prema njegovom. Ništa, prazni dani, a on tek treba da pokaže sve što zna i može – rekao je za Telegraf Hajrudin Redžović, pukovnik u penziji.
Skromni čovek iz Sjenice ne želi hvalospeve, niti javno da se eksponira.
–
Kaže da je osetio veliku bol kada je Simanić povređen.
– U, za mene u strašnom trenutku saznanja da Simanić ostaje bez bubrega, a mislim i za sve ljude koji nose u srcu ljubav prema čoveku, nije bilo ni trenutka dvoumljenja, jer ne poznajem medicinu i odlučio sam, da ako ispunjavam medicinske uslove, dam bubreg i istovremeno sam pozvao i ostale ljude da ponude svoj bubreg, jer nisam znao da može da nastavi, i to uspešno, sa karijerom i sa jednim bubregom. Ali svejedno, opet bih to učinio i spreman sam da mu dam bubreg, jer mi je jedan hirurg napisao da nemam prepreka kada su godine u pitanju.
Hajrudin ima sina, ćerku i unuka, a kaže da se vodio isključivo emocijama, roditeljskim.
– Učinio bih to iz roditeljskih, ljudskih i oficirskih osjećanja. Imam sina i ćerku, ima deda i svoju najsjajniju zvezdu, unuka. Oficirska osećanja su duboko usađena u mom srcu i u mojoj duši. Ja sam pukovnik u penziji. Imao sam ogromnu čast i neizmerno poverenje roditelja i države da budem komandant jedinice od nekoliko hiljada ljudi. I danas kada se setim svečanih strojeva u kojima su se nalazili cvetovi jednog naroda i temelji jedne države, čije su tople, dječje oči osamnaestogodišnjaka, uprte u mene, njihovog komandanta, osetim neopisivi ponos i oči mi zasuze. Najveći patriotizam jednog oficira je sačuvati živote svojih ljudi u svakoj situaciji. Ako nemate ljude, šta će vam prazna brda i doline, gradovi i sela. Za svakog mladog čoveka, iz svake od naših bivših republika, najpre za mlade ljude moje države, dao bih svoj život, jer ne vrede moje 74 godine njihovih godina pa makar bile i 50.
Kapa dole Hajrudine!
