Antonija Mišura je najlepša hrvatska košarkašica. Rođena je 19. maja 1988. godine u Šibeniku. Prelepa Antonija je bila članica hrvatske košarkaške reprezentacije i igrala je na poziciji plejmejkera.
Košarkašku karijeru je započela 2005. godine u košarkaškom klubu „Vidici Dalmostan“, a posle dve godine prelazi u „Jolly Šibenik“ Godine 2009. je proglašena najlepšom sportiskinjom Mediteranskih igara.
Američki portal „Bleacher Report“ je pre početka Olimpijskih igara u Londonu, gde je sa reprezentacijom hrvatske nastupala, izabrao za najlepšu sportiskinju Olimpijskih igara.
Antonija je fatalna plavuša. Pažnju skreće najviše svojom lepotom, osmehom, dugim nogama i visinom od 180 cm. Zbog njene lepote mediji su bili puni njenih fotografija. Njene fotografije krasile su naslovne strane mnogih magazina. Bila je u mnogim muzičkim spotovima.
Antonija Mišura i Marko Sandrić svoju su dugogodišnju ljubavnu priču okrunili brakom 2015. godine u Šibeniku. U Šibeniku su živjeli zgradu do zgrade, zajedno su odrasli, a onda se i zaljubili. Oni su dokaz da i srednjoškolska ljubav može opstati. Imaju dvoje dece, kćerku Taru i sina Noela.
Posle rođenja sina Antonija je odlučila da prestane sa aktivnim igranjem košarke, a to obrazložila sledećim rečima.
–Život se tako posložio. Sada, kao majka dvoje dece, teško bih se vratila profesionalnom sportu. Što se moje fizičke spreme tiče, mogla bih sutra igrati, ali teško je kombinirati profesionalni sport i obitelj. Trebala bih opet igrati vani, a to znači odvajanje dece od njihove poznate sredine, obitelji, rodbine, prijatelja… Za tu opciju nisam. Uvijek ću ostati u sportu, vezana uz njega, ali kao igrač sam, što se kaže, objesila kopačke o klin, zaključila je.
Pre nekoliko godina magazin Srbija Danas pokušala je kroz stihove velikana opisati njenu lepotu.
„Stižeš li sa neba il iz večnih tama? Tvoj pogled, božanstven i ispunjen tminom, Lepoto! I dobro i zlo nosi nama, Pa te zato mnogi porede sa vinom.“ (Bodler)
„Misli se moje sada onoj dižu; koje ovde nema, a srce je ljubi; pa u trećem krugu, kojeg zlato rubi; ja je opet vidim još lepšu i bližu.“ (Frančesko Petrarka)
„Da li si sestro, rasla na livadi; s vetrom koji se mlad zamrsi u cveće; pa ti je lice kao da ga gladi; krilom senke leptir sto usnu proleće.“ (Oskar Davičo)
„Pitam njeno sunce koliko je sati; Pitam joj obale kuda me to vode; Pitam njene ptice kako da se vratim; Pitao bih reku ali reka ode.“ (Branko Miljković)
