Ognjen Vranješ bosanskohercegovački je fudbaler. Igra u odbrani, a trenutno nastupa za Čukarički. Rođen je u Banja Luci 1989. godine.
Vranješ je ponikao u Borcu iz Banja Luke. Iz Borca dolazi u Crvenu zvezdu. Posle Zvezde promenio je veliki broj klubova i zemalja. Igrao je u Turskoj, Španiji, Grčkoj, Belgiji da bi se ove godine vratio u Srbiju i trenutno je igrač Čukaričkog. Za reprezentaciju Bosne i Hercegovine odigrao je 38 utakmica.
Vranješu su predviđali veliku karijeru. Dolazak u Zvezdu bila mu je odskočna daska. “Luda” glava koštala ga je mnogo većih uspeha.
Ognjen Vranješ ne bi bio Ognjen Vranješ kad bi za nečim žalio. Uvek je spreman za razgovor. On nema dlake na jeziku. U razgovoru je uvek direktan i uvek priča bez uvijanja. Nikad se ne osvrće za prosutim mlekom i nikad ne žali što je nešto uradio bez obzira koliko ga je to koštalo.
U jednom podkastu kod Vasa Bakočevića pričao je o mnogim detaljima iz svoje karijere. Nas zanima kako je je uspio da preživi razorni zemljotres koji je pogodio Tursku. Kao igrač Hatajspora srećom je preživeo razorni zemljotres koji je pored hiljada žrtava odneo nažalost i nekolicinu njegovih saigrača i ljudi iz kluba.
–“Imao sam životnu sreću. Uvek se čovek pita zašto je to moralo biti tako… Mi smo u subotu igrali protiv Galatasaraja u Istanbulu. Na treningu pre igrali smo ševe, i on pogreši, međutim neće da uđe (u krug) ponovo je bila ista situacija, i uđem ja naravno i dođe lopta neka, ja se okrenem i samo me uhvati nešto u leđima… Nisam moga da skinem šorc, majcu, kopačke… Odneli su me u svlačionicu, davali inekcije, dolazi petak uoči utakmice, ja sam gledao kartu za Bosnu da odem. Trener Volkan je prišao i rekao da krenem na put sa ekipom pa ću igrati ukoliko mi bude bolje, a ja nisam mogao ni patike da vežem. Kada sam došao u karantin u hotel gledao sam ponovo karte za Sarajevo iz Istanbula, posle doručka sam pričao sa trenerom i tražio da idem kući preko prevodioca. Čekam ja njega ispred kancelarije i prevodilac izaže i kaže “Ne pitaj ga ljut je kao puška”. Rekao mi je da moram da igram. Dogovorio sam se da pokušam da odigram utakmicu, ali da me pusti da odem kući da se oporavljam. Primao sam inekcije tri dana, pre i posle treninga i na dan meča primim ponovo pre utakmice, ukupno šest sam ih primio. Stvarno bio sam na zagrevanju nisam mogao da se pomerim ni levo ni desno, ali odigram nekako 90 minuta i mi izgubimo 2:0. Završi se meč, ja kod njega u kancelariju i dobijem dozvolu da odem“, rekao je Vranješ pa nastavio:
–“Ovo sve pričam zbog naredne priče. Ja odlazim kući na oporavak a ekipu je očekivao meč u sredu. Uradio sam snimak, krenuo je da mi “curi” disk, sreća nije bilo za operaciju leđa. Bio je jedan fudbaler nažalost nije više među nama, Atsu. Imao sam sreće a on nije. U sredu se igrala utakmica, mi smo u svlačionici sedeli jedan pored drugog 6-7 meseci svaki dan. Bio je fenomenalan dečko, profesionalac, on odlazi kod Volkana isto i tražio mu je da ide na pozajmicu, i rekao mu je da može da ide. On je kupio avionsku kartu posle utakmice uveče da ide za London. Sedeo je na klupi, ušao u 80. minutu, u 86. je dao gol za 1:0 i mi pobedimo. Posle utakmice mu je rekao da neće da ide kući nego da će se boriti za mesto u ekipi i to veče do 3.30 je bio sa drugarima i slavio pobedu. Otišao je kući, u 4.15 se desio zemljotres i nastradao je, srušila se cela zgrada, a mene su hvala Bogu zabolela leđa i zato sam bio kući i preživeo zemljotres. Poginuo je i sportski direktor i ekonom, kuvarica, nje mi je možda i najviše žao, ona, otac, četvoro dece.. svi nastradali. Da me nisu leđa zabolela sada ne bismo pričali, video sam posle i na šta je ličila moja zgrada… To je život”.
