Preminuo je Mustafa Hasanagić. Fudbalerčina. Ljudina. Retko se u životu dešava da nekog čoveka baš svi vole, svuda. Takav je bio Mujo.
A, kakav je igrač bio… Monstrum. Jeo je loptu. Rasan strelac. Davao je velelepne golove, sa nepodnošljivom lakoćom. Takvih napadača više nema.
Pravi špic. Kome su su divili širom Evrope. Simbol Partizana.
I pored slave koju je stekao, ostao je to što jeste – skroman. Čovek koga, kada bi ste sreli na ulici, ne bi ste ga ni primetili. Kažu da je skromnost vrlina.
A, Muja je baš bio bogat vrlinama. Pošten, bez ružnih reči, kod mene na Dorćolu bi rekli – gospoče.
Na terenu je pisao poeziju, a mimo njega pevao je kao slavuj. Najbolji pevač među fudbalerima, najbolji napadač u moru igrača.
Njegovi drugovi kažu da je bio i najbolji čovek. Ja mogu da kažem da je bio osoba pamučne duše.
Voleo je pesmu. Naročito sevdalinke, koje je i sam zdušno pevao. Između ostalog, uživao je u numeri „Mujo kuje konja po mesecu“.
Otišao je skromni Mujo na neko lepše mesto. Siguran sam da će Mujo da kuje fudbal u raju!
Zbogom, divni gospodine.
Tekst napisao Veljko Ivanović, a objavljen sportal.blic.rs
