Svi znaju da je Srbija oduvek bila zemlja teniskih talenata i velikih šampiona. Od Bobe Živojinovića, preko Monike Seleš do Ane Ivanović, Jelene Janković i najboljeg srpskog i svjetskog reketa Novaka Đokovića.
Za Nikolu Gnjatovića retko ko zna. Malo je ljudi čulo za njega, a radi se o najvećem teniskom talentu na ovim prostorima u posljednjih nekoliko decenija. Srđan Đoković je rekao da nije vidio veći talenat belog sporta.
– Igrao sam i za Dejvis kup reprezentaciju Srbije protiv Turske i Maroka. Sa mnom su tada u reprezentaciji bili i Tipsarević, Vemić i Tošić. Prije toga sam, u juniorskoj konkurenciji pobjeđivao Marata Safina i Fernanda Gonzalesa, a Rodžera Federera sam pobijedio na jednom treningu. Nema ko mi tada nije predviđao sam svjetski vrh – rekao je Gnjatović, a prenosi “Balkanspress.com”.
Desilo se nešto što niko nije očekivao. Jedan porok mu je zauvek uništio karijeru.
– Prvi put sam uzeo heroin u 21. godini. Tada kreće moj pakao. Upadam u dugove, u teške narkomanske krize, počinjem da kradem ne bih li došao do droge. Pokušavam da se i dalje bavim tenisom ali mi ne ide. U to vreme mi se i porodica raspada, u životu mi je potpuni haos. Više od deset puta sam bio u bolnici. Punih 17 godina sam prolazio kroz strahote koje droga nosi sa sobom. Bivši igrači i kolege govore roditeljima dece koju treniram da sam bivši narkoman i da ne treba da decu daju meni da ih učim tenisu. A ja nikada, i kada sam u najtežim krizama bio, nisam dilovao drogu niti bih ijednom detetu dao drogu, prije bih sebi ruku odsekao – započinje Gnjatović.
Nikola Gnjatović nije zaboravio da igra tenis, a vrlo lako i brzo prepozna talentovano dete.
– Tenis nisam zaboravio, umem da prepoznam talentovanog klinca i za razliku od devedeset posto trenera ukoliko vidim da mali ili mala nisu talentovani za tenis ja to roditeljima odmah kažem a ne lažem ih da im je dete ekstra potencijal ne bih li im uzeo što više para za treninge – navodi on.
Kako je sve počelo?
– Rođen sam u Beogradu, na Vračaru 1979. godine. Majka, otac i starija sestra bili su moja porodica koja je živela normalnim životom i u ljubavi i pažnji se nikada nije oskudevalo. Ispred naše zgrade nalazili su se fudbalski i teniski teren i ja sam bukvalno sa prozora svakoga dana gledao i fudbalere i tenisere i zavolio ove sportove. Ipak, tenis mi je nekako ušao pod kožu i sa nepunih sedam godina upisali su me u teniski klub Košutnjak – kaže na početku svoje ispovesti Nikola.
Bilo je dovoljno samo tri meseca da u malenom dečaku treneri prepoznaju ogromni potencijal.
– Dragan Šerer, moj prvi trener, predložio je da odem na turnir u Poreč i to je bio hrabar potez. Na iznenađenje svih ja sam taj turnir osvojio. U Poreču me je primetio čuveni trener Goran Bubanj i dovodi me u Partizan. U Partizanu postajem šampion države u uzrastu do deset godina, a iza mene su bila i takva imena poput Iva Karlovića i Ivana Ljubičića. Sve do osamnaeste godine bio sam prvak države u svim uzrastima. U to vreme sam na treninzima pobeđivao i Nenada Zimonjića, koji je tri godine stariji od mene. Međutim, kako su me u Partizanu prevarili za profesionalni ugovor ja napuštam klub i prelazim kod najvećeg rivala, u Zvezdu. Gotovo kao sina me je prihvatio direktor kluba Slobodan Vojinović i u Zvezdi ostvarujem najveće uspehe: bio sam prvak Jugoslavije do 18 godina u singlu i u dublu a to sam ostvario sa 16 godina, seniorski šampion države dva puta zaredom…
Dva puta je igrao na Vimbldonu ali bez uspeha. Razlog su bile finansije jer je na turnir išao bez ijednog treninga na travi.
Sudbina je htela drugačije. Posle kratkotrajnog boravka i igranja u Barseloni dolazi 1999. godina i NATO bombardovanje. Nikola se vraća u Beograd ne sanjajući da će uskoro doživeti sportski ali i životni sunovrat.
– Htio sam da budem uz roditelje i svoj narod kad je najteže. U Barseloni se inače nisam snašao kako sam želio, prvenstveno jer nisam pronašao odgovarajuće sponzore. U međuvremenu, do početka dvijehiljdatih izgubio sam i puno poena na ATP listi. Postao sam sparing partner Jeleni Janković i potpisao sam ugovor sa kompanijom Head, sa kojom je ugovor imao i Goran Ivanišević. Dobijam ponudu od kluba Prohema iz Brčkog da budem trener i odlazim u Bosnu. Tamo sarađujem sa kolegom i prijateljem koji je bio zavisnik od opijata ali ja to tada nisam znao.
Nekada najbolji teniser Srbije i jedan od najtalentovanijih igrača sveta je svestan svojih grešaka u životu. Samo želi da dobije drugu šansu.
– Želim da radim, da treniram nadarenu decu za tenis, a Bogu hvala puna ih je naša zemlja. Znam kroz šta sam prošao, to mi je bila ogromna i nažalost preksupa životna škola ali zato sada svakom klincu mogu odmah da kažem, što dalje od droge, to je smrt, bavi se sportom. I dalje znam sve one teniske cake da prenesem deci koju drugi ne umiju ili ne znaju. Želim da Srbiji podarim nove tensike šampione, novog Novaka, novu Anu, novu Jelenu, i zašto ne, novog Nikolu Gnjatovića, onakvog kakav je oduvek i trebalo da bude, šampionski i najjači – završava svoju ispovjest sa novom nadom u očima Nikola Gnjatović, nekada najveća nada jugoslovenskog i srpskog tenisa, prenosi Sportal.
