Kad je krenuo u prvi razred umrla mu je rođena sestra. Iako je još dete to ga je obeležilo za ceo život. Ali to mu je i dalo podstrek da se uvek bori, da se ne predaje. Željko Tanasković takav je bio tokom cele karijere. On je danas odbojkaški penzioner. Predsednik je organizacije za školski sport i predsednik Evropske federacije. Ima dve ćerke na koje je veoma ponosan.
Željko Tanasković rođen je u Lučanima 8. jula 1967. Još kad je bio klinac i kada je krenuo u prvi razred, dogodila se ogromna tragedija u njegovoj porodici. Rođena sestra imala je urođenu bolest srčanog zaliska i otišla je na operaciju u Ženevu… Došlo je do nekih komplikacija i ona je, nažalost, preminula. To je velika tragedija i ne može da se zaboravi…
Reč detinjstvo ga podseća na sestru i na tu situaciju, na tu smrt. To mu je ostalo upečatljivo. Svakih sedam dana išli su porodično na groblje i to je tako bilo godinama…
–Jasno je da te neke stvari koje te ne slome, da te ojačaju. Nije bilo prijatno nositi se s tim, pogotovo jer sam ja bio dete, ali kako sam odrastao, uvek je to stajalo onako iza mene i uvek sam se vraćao u taj period. Sigurno mi je to dosta pomoglo da budem jači i stabilniji i da imam tu notu koja mi je kasnije i u sportu pomogla, a to je da se ne predajem-rekao je Željko jednom prilikom.
Odbojku je počeo da igra u mlađim kategorijama Mladosti iz Lučana. Pravili su sjajne rezultate. Pošto je bio partizanovac ceo život kao i cela njegova porodica prelazi u Partizan. I danas se seća bake Cake kod koje je stanovao posle dolaska u Beograd. Seća se kako ga je baka Caka hranila i pazila kao svoje dete.
Posle titula sa Partizanom, igranja u Ligi prvaka došlo je vreme da se igranje odbojke isplati. Odlazi u Grčku u ekipu Panatenaikosa, posle i u ekipu Ktisifon gde je igrao sa svojim prijateljem i reprezentativnim drugom Dejanom Brđevićem.
I baš kad je nameravao da prestane da igra zbog sve češćih povreda na nagovor presednika Boričića zajedno sa Dejanom Brđevićem dolazi u Crvenu zvezdu. Tako je veliki partizanovac završio u Zvezdi.
–Ja uvek kažem da ja nisam igrao u Zvezdi, ja sam pomogao Zvezdi. Trebalo je da se vratim u Partizan, međutim u Partizanu su tada bila dva mlada srednjaka, vrlo perspektivna, i znao sam da ako ja dođem, da ću ih sputavati u razvoju-govorio je Željko.
Iako je bio partizanovac blistao je u dresu Zvezde. Iako su svi u Zvezdi znali da je on veliki i zakleti partizanovac proglasili su ga za najboljeg sportistu Sportskog društva Crvena zvezda.
Željko i danas tvrdi:- U Zvezdi je bila isključivo misija, a Partizan je moja ljubav.
Željko je izabran za počasnog građanina Lučana i za domaćina Sabora u Guči, što je za njega velika čast.
